RTB BOR -TAJNA RUDNOG TELA - "H"
 
 
O samim početcima otvaranja Rudnika Bakra Bor, svakako da postoje veoma mnogo podataka kako u samim arhivama ovog rudnika, tako i u mnogim bibljiotekama pa i u Borskoj bibjioteci.

No, malo je pozanto nekoliko detalja koje su se "izmigoljile" , znači sakrile od javnosti.

To je , takođe jedna od njih, i - Priča o jednom od rudničkih polja u samom Rudniku Bakra Bor. Čuvenom i nama poznatom kao  "Rudno telo "H".

Ne možemo, a da se kratko ne osvrnemo, makar u nekoliko rečenica, o Đorđu Vajfertu i Franji Šisteku. Dvoje industrijalaca koji su i zaslužni za otvaranje i postojanje današnjeg Rudnika Bakra Bor.

Prekretnice mnogih dešavanja sa Srbijom, po mnogim pitanjima Srba i same ondašnje Srbije, su tokom daljnjih vremena , obeležile svakako izuzetno mnoge stvari.  Mnoga dešavanja i mnogi tajni dogovori koji su se dešavali iz zatvorenih vrata na Berlinskom kongresu 1878 godine su posebna priča. Srbija, da bi dobila neke teritorijalne ustupke, dala je i žrtvovala mnogo toga što nas prati do današnjih dana. Od naše srbske istorije pa do mnogih drugih dešavanja u Srbiji, pa tako i u srbskom rudarstvu. Jedna od tih tajni je i pojava Feliksa Kanica kome je država Srbija tada izdala sva moguća ovlašćenja, pa čak i pratnju da bi švrljao svuda po Srbiji posebno.

O Đorđu Vajfertu i Franji šiteku, naravno da možete dobrano pročitati njihove biografije preko ovih linkova:
 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%92%D0%B0%D1%98%D1%84%D0%B5%D1%80%D1%82

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A4%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A8%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BA

Međutim, ma koliko lepo zvučali svi podaci i zasluge ova dva, u nas poznata, u prvo vreme osnivača i vlasnika pivara, mnoge stvari su zataškavana za javnost.

Naime Đorđe Vajfert nije angažovao češkog inženjera  Franju Šisteka sa konkretnim zadatkom da istražuje bilo kakva rudna bogatstva po Srbiji, već je poslat prvenstveno u švrljanje po Srbiji u potrazi za zlatom, zlatonosnim brdima, zaostalim antičkim oknima rudnika zlata na teritoriji Srbije.
Sve što je , i na šta su ova dva industrijalca na terenima naišla u ovoj potrazi, zapravo za zlatom, je kasnije naravno bilo dobro došlo ondašnjoj Srbiji.

Ova tadašnja ekipa je, pored svega ostaloga i ostalih parametara na terenima Timočke krajine, koristila i sve oskudne podatke koje je za sobom ostavio čuveni austrougarski putopisac, arheolog i etnolog  Felik Filip Emanuel Kanic, koji je išpartao veći deo jugoistočne Evrope, pre svega tajno istražujući za potrebe zapadnih sila, lokalitete zaostalog antičkog rudarenja na ovim prostorima još iz vremena Tračana pa na dalje. Ovo mu je bio primarni zadatak, a sve ostalo što je za Kanicom ostajalo od podataka je istorija preimenovala u sve drugo bez spominjanja i otkrivanja konkretne uloge Feliksa Kanica na svim njegovim putovanjima po jugoistočnoj Evropi.
Da i ovo jednom kažemo pravim rečima.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A4%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D1%81_%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86

Pored nekadašnjeg rudnika zlata "Blagojev kamen", koga su locirali i koje je nedugo kasnije počela eksploatacija zlata sa ove Kučajske lokacije, u daljnjem njihovom terenskom istraživanju su se obreli i na područje današnjeg Bora i Majdanpeka.  Do tada im je primarno i najveće njihovo istraživanje bilo usmereno na obroncima planine "Deli Jovan". Reper za istra#ivanje "Deli Jovana" im je bio zaostala Rimska topionica zlata u selu Glogovici.

I naravno, umesto zlata, ovo dvoje industrijalaca- istraživača, uzorkuju i nalaze veoma bogata ležišta bakra. A u bakru naravo da uvek ima i srebra i zlata.

Sve dalje je naravno poznato javnosti, kako je teklo samo otvaranje , sada već Borskog rudnika bakra.

Francuzi su, u dogovoru sa vladajućom vlastelom u to vreme, su dobili eksploataciono pravo te dobili zeleno svetlo za otvaranjem "rudnika bakra" u Boru prevashodno.  Za Blagojev kamen su se dogovorili da, pored francuza, jedan od koncesionara bude i sam kralj, a ne država ili neko drugi. Francuski industrijalccima je bio uslov da će otvoriti rudnik bakra u Boru (zbog zlata naravno a ne zbog bakra), pod uslovom da ih puste i u Blagojev kamen i to je ostvareno. Blagojev kamen naravno i prevashodno zbog zlata.

Kako je, kao što smo napomenuli, francuze pre svega interesovalo zlato , a ne toliko bakar, prilikom samog otvaranja rudnika bakra u Boru, radili su pre svega na eksploataciji zlata.Naravno da je dobro došla i velika količina bakra sa veoma velikim sadržajima i ovog metala potrebnog tada najviše u ratnoj industriji.
 Tako je i urađen jedan poseban pogon - čuvena "Cementacija" , gde se je metodom odvajanja zlata iz kvarcnog peska uz pomoć  luženja cijanidnim rastvorom, ovaj pogon radio isključivo na zlatu a ne na bakru.

KADA JE OTKRIVENO RUDNO TELO "H"?

Ma koliko strani eksploatatori, sada bakra u Boru, bili željni što većeg kapitala ili što više bakra tj.zlata, neke delove rudnih tela nisu želeli da diraju iz veoma prostih razloga - prisustva veoma velike količine otrovnih supstanci koje je odreženo ležište u rudi bakra posedovalo.
Tako su francuzi naišli i na jedno rudno telo gde je pored ostaloga ta ruda imala ogromnu količinu Arsena. Obzirom da su sva ondašnja ispitivanja ukazivala na veliku količinu arsena u toj rudi i pored velikog sadržaja bakra i zlata u njoj, zbog opsanosti i emisiji kancerogenog pre svega - Arsena, francuzi su ovo rudno ležište i istražna okna - zatvorili i nisu želeli da ovo rudno telo eksploatišu.
Na tim istražnim oknima su okačili table na kojima je pored oznake zabrane eksploatacije bio i simbol smrti, a to je lobanja sa ukrštenim kostima.
Inače ovaj simbol - "Adamova glava" ili "Mrtvačka glava" se koristi i danas kao simbol smrti ili neustrašivosti.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D0%B4%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0


Mnogo kasnije, kada više nije bilo stranaca, sada rukovodioci -vlasnici celog Borskog rudnika, ovo rudno ležište puno arsena su preimenovali šifrirano kao "Rudno telo Ha" , ćirilično "X" ili kako su veoma vešto ove ukrštene kosti pretvorili u ćirilično slovo "X".

Zašto pod imenom "Rudno telo Ha", pa upravo zato što su zakulisano onu lobanju i ukrštene koske na toj lobanji , gde su ukrštene kosti asociralo na ćirilično slovo "X",po tome i nazvali ili preimenovali ovo rudno telo kao "Rudno telo Ha". Ukrštene koske , kao znak otrova i smrtne opasnosti su preimenovali u "Ha".

Ono što nisu eksploatisali ni sami kolonizatori - francuzi, to je veoma suptilno eksploatisao Rudnik bakra Bor pod kodiranim nazivom "Rudno telo Ha".
Zbog izuzetno velike količine arsena i u jalovišnoj masi, čak je i ta jalovina, na okolnim jalovišnim planirima, posebno skladištena i na neki način odvojena od ostatka ostale jalovine.  O tome svakako da postoje veoma precizni podaci u arhivama rudnika Bor koje su se svakako čuvale kao svojevrsna službena tajna rudnika Bakra Bor.
Bilo kako bilo, prilikom eksploatacije "rudnog tela Ha"- "ukrštene kosti", sva ta ruda iz ovog rudnog tela je iskopana, pretopljena u topioničkim pogonima i prerađena do zadnje tone.
Koliko je samo trovano svo stanovništvo grada Bora i koliko široko, svo okolno stanovništvo po selima, veoma je teško reći.

Svakako da se je sve to ogledalo u veoma pojačanim kancerogenim oboljenjima ogromnog broja stanovnika grada Bora i meštana okolnih sela samo nekoliko godina nakon eksploatacije ovog rudnog tela.
O ovome nikada i niko nije ovu činjenicu o eksploataciji "Rudnog tela Ha", obavestio građanstvo ili se o ovome ikada pisalo. Među lokalnim rudarima se jedino znalo , za terminologiju eksploatacije nekakvog "Rudnog tela H", a da niko nije znao zbog čega je ovo rudno telo imenovano ili dobilo ovakav naziv i  ime:  "Rudno telo Ha".

Ovo je istorijska istina o ovom rudnom telu, koju Vam nesebično prenosimo kao deo istorijata eksploatacije bakra u Boru.
Tek da naša pokolenja znaju šta se sve radilo u Boru i da se nije biralo sredstvo kako doći do što više bakra žrtvujući svesno zdravlje celokupnog stanovništva grada i svih okolnih sela koje traje do danas.

 
Eksploatacija "Rudnog tela Ha", je jedan od presedana koja su se dešavala u celokupnoj istoriji rudarenja na teritoriji Bora i Majdanpeka od vremena Francuza pa sve do danas.
Ovo trebaju znati svi građani Bora a isto tako i svi građani svih sela borske Opštine Bor pa i šire, na koje je ovakav topionički dim, pun arsena, padao dugi niz godina.

Autor teksta:
Milan K. Bogdanović

Odakle uzrečice “Duće la Đoda” i „Đoda va šći”

Nakon iscrpne monografije Krivelja, pokušaćemo da Vam približimo sve ono što budemo smatrali da zavređuje Vašu pažnju, a tiče se Krivelja i Kriveljana. Tako Vam ovoga puta prenosimo,zahvaljujući Borskoj bibljioteci i gospodinu Staniši Milosavljeviću, odakle u Krivelju potiče uzrečica “Duće la Đoda” (idi kod Đode) ili “Đoda va šći” (Đoda bi ga znao), a takođe odakle naziv za mesto zvano “La šanc” koje se nalazi u rejonu Cerovo neposredno blizu brda “Čoka ku rugu” i “Kupinovo”, prema tromeđi Krivelj - Laznica - Vlaole. Šta se sve događalo na mestu zvanom “La šanc” pročitajte u sledećem tekstu:

 

200 godina od Prvog srpskog ustanka u Timočkoj krajini

Staniša Milosavljević

Srbija ove godine obeležava dvestogodišnjicu Prvog srpskog ustanka, pa i Timočka krajina, rubni deo današnje Srbije (iako je tek 1833. godine, narodnim ustankom Krajinaca, Crnorečana, Timočana i Svrljižana, uz pomoć vojske kneza Miloša iz Beogradskog pašaluka, oslobođena turskog ropstva i pripojena matici), može sa pravom da proslavi ovaj veliki jubilej.
U literaturi se vojevanja u Timočkoj krajini tokom Prvog srpskog ustanka vezuju za zapise Vuka Stefanovića Karadžića, koji je u tom periodu boravio u Kladovu i Negotinu. Vuk govori o zahtevu Hajduk-Veljka Petrovića da mu se dozvoli povratak u svoj kraj, Crnu reku, radi podizanja ustanka, a sve to Karadžić datira u 1807. godinu, dakle, po oslobađanju Beograda.1 Ozbiljni istraživači, poput akademika Vladimira Stojančevića, ovakvo Vukovo datiranje stavljaju pod sumnju, budući da je tekst napisan dosta kasnije (objavljen u Danici 1826. godine), dokazujući da se Veljkov dolazak u Krajinu odigrao čak godinu dana ranije.2
Ne treba ovde zbog zabune prilikom određivanja vremena otpočinjanja sukoba u Crnoj reci ni braniti ni napadati Vuka, već prihvatiti argumentovanu postavku naučnih velikana, kakav je van svake sumnje akademik Vladimir Stojančević. Međutim, ni u kom slučaju ne treba olako preći preko tvrdnje Vuka Stefanovića Karadžića da „ponajviše ondašnji sovjetnika srpski niti su znali što je Krivi Vir, ni Crna rijeka, niti su tije imena prije čuli do od njega”.3 Većina sovjetnika i vođa ustanka je morala znati za postojanje Crne reke, jer je jedan broj ustanika činio i narod Crne reke. Kada je početkom 1805. godine, na Sv. Savu, vojvoda Milenko Stojković zauzeo Poreč, Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić, Ilija Stošić, Paulj Matejić, Ilija Barjaktarević i crnorečki knez Milisav Đorđević su pošli na Paraćin.4 U bici na Ivankovcu, već 1805. godine, kada je do nogu potučena turska carska vojska pod vođstvom oholog novopostavljenog Beogradskog vezira Hafiz-paše, Crnorečane predvodi knez Milisav Đorđević iz Lasova (rođen u selu Suhotnoj, doseljen u Lasovo, od svojih seljaka izabran za kmeta, bio u krdžalijama kod Pazvan-oglua te ga je ovaj proglasio crnorečkim knezom).5 Pazvan-oglu se odmetnuo od sultana, uzdrmao Portu, te je na silu priznat za vidinskog pašu, a za njegovu teritoriju se znalo, budući da se graniči sa Beogradskim pašalukom.
Ovakvo postavljanje problema: greška u datiranju prelaska Hajduk-Veljka iz Beogradskog pašaluka i sumnjivo neznanje sovjetnika i ostalih vođa ustanka za postojanje Crne reke, već dovoljno govori da treba nešto više reći o počecima ustanka u ovom kraju. Posebno treba ukazati na vezu susednih krajeva (Crne reke, Homolja i Resave), a sve to kroz događaje i sudbinu ljudi o kojima se, van svake sumnje, nedovoljno zna.
Odmah treba reći da se u Timočkoj krajini ili njenom okruženju, zbog geostrateškog položaja i blizine vidinske armije, odigralo nekoliko velikih bitaka, od kojih treba pomenuti boj na Ivankovcu (1805) bitku na Dživdžibari (1806), Štubiku i Malajnici (1807). Carigradskim drumom se od Vidina do Beograda najlakše stizalo dolinom Morave, preko Niša, ali su izgradnjom čuvenog Deligrada Srbi zaprečili prolaz, te je turska vojska koristila druge pravce. Jedan od njih je išao kroz Crnu reku, preko Vražogrnca, i račvao se kod Rtnja prema Paraćinu i ka Ražnju, čime se izbegavao Deligrad. Prema Beogradu se iz Vidina, takođe, moglo ići preko Požarevca, mada se prolazilo kroz Gornjačku klisuru, pogodnu za zatvaranje prolaza. Međutim, za naše prilike je najvažnije, a to u postojećoj literaturi nije, čini se, sa dovoljnom pažnjom obrađeno, da je najkraća veza prema Beogradskom pašaluku postojala preko Krivelja, odakle se put račvao prema Paraćinu (preko Resave, mimoilazeći klisuru Čestobrodica), dok je drugi krak puta išao prema Požarevcu, zaobilazeći Gornjačku klisuru. Pored toga, od Krivelja je dolinom Porečke reke vodio najkraći put prema Dunavu.
Ovakav položaj Krivelja je uslovio da se posle propasti na Čegru, 1809. godine, kada je, na današnjem mestu La Šan’c, na sat i po hoda udaljenom od Krivelja, organizuje odbrana radi zaštite nejači koja se kretala prema Poreču. No, pogledajmo kako se razvijao ustanak u ovim krajevima i ko su bili predvodnici slobodarskih stremljenja Timočana.
Ubrzo po dolasku u Crnu reku i prvih bojeva sa Turcima u Podgorcu i Vrbovcu, Sovjet i Karađorđe imenuju Hajduk-Veljka Petrovića za ustaničkog vojvodu, jedinog u Timočkoj krajini.6 I iz ovoga se vidi da je Vuk pogrešno datirao Veljkov dolazak u Crnu reku, jer je Karađorđe posle bitke na Malajnici, 1807. godine, imenovao Veljka Petrovića za vojvodu banjskog. Vožd Karađorđe u isto vreme Milisava Đorđevića postavlja za kneza nad Crnorečkom nahijom, a popa Radosava Živanovića, Petra Đorđevića Džodu i Dragana Papazoglua za njegove doglavnike.7 Odmah se vidi da je Hajduk Veljko, mlad i do ustanka nepoznat, mada ga neki vide u Orašcu kod dogovora oko podizanja bune, po starešinstvu još prilikom prelaska u Crnu reku iznad Milisava Đorđevića, crnorečkog kneza još iz predustaničkog perioda. Razloge tome treba tražiti u vanrednim ratnim uslovima, te zvanja dobijena u vreme vladavine Turaka nisu uvek uvažavana od strane vođa ustanika, Karađorđa posebno.
Milisava Đorđevića će Karađorđe, vršeći reorganizaciju državne uprave nad Zaječarskom nahijom, koju neki nazivaju knežinom ili vojnom komandom, januara 1811. godine postaviti za vojvodu zaječarskog, a Petra Đorđevića Džodu za vojvodu vražogrnačkog.8 Ova dvojica istaknutih ustaničkih vođa su od 1807. podređeni Hajduk-Veljku Petroviću. Od 1811. godine vojvoda Milisav i vojvoda Džoda sa vojvodskim diplomama u kojima su jasno naznačena sela u njihovoj nadležnosti, komanduju teritorijom sadašnje zaječarske i borske opštine. Posle propasti na Čegru, Karađorđe je zbog nekih pritužbi (izbegavanje borbe na niškom bojištu), pozvao Veljka krajem 1809. godine da se opravda pred Sovjetom, a ovaj, ne čekajući presudu, pobegne Milenku Stojkoviću u Poreč. Veljka vožd Karađorđe, septembra 1810. godine, posle iskazane hrabrosti u borbi protiv Turaka, na molbu ruskog generala Orurka, potvrđuje za vojvodu banjskog.
Petar Đorđević Džoda, hajduk, pa ustanik od prvih sukoba sa Turcima, pratilac i sa Papazogluom prvi megdandžija i bimbaša Hajduk-Veljka Petrovića, komandant vražogrnačkog šanca od 1807. godine, pa vojvoda vražogrnački od 1811. godine, postaje najpoznatija ličnost iz tog perioda, ako se posmatra teritorija današnje borske opštine. Dok je na jednoj strani stvaran mit Hajduk-Veljka Petrovića, čiji neobuzdani temperament i nerazumnu hrabrost (uvek na čelu svojih bećara i kada je postao vojvoda) niko ne dovodi u pitanje, tako je na drugoj strani, zahvaljujući ponajviše Vuku Stefanoviću Karadžiću9 i Simi Milutinoviću Sarajliji,10 došlo do omalovažavanja ličnosti Petra Đorđevića Džode. Zamera se vojvodi vražogrnačkom ubistvo svog pobratima Papazoglua, čuvenog junaka; tereti se da nije pomogao Hajduk-Veljku prilikom odbrane Negotina. Oni navode da su Crnorečani u dva navrata podizali čitave male bune protiv svog vojvode. Lični je stav autora ovog teksta, da mu je ponajviše zamereno zbog sukoba sa Hajduk-Veljkom. Vratimo se, dakle, u period od 1807. do 1811. godine, kada je Džoda bio bimbaša i komandovao vražogrnačkim šancem.
Vražogrnac zauzima važan strateški položaj. Tu se u periodu srpskog ustanka i kasnije ukrštaju saobraćajnice prema Vlaškoj (preko Negotina), ka Bugarskoj (prema Vidinu), Nišu (preko Gurgusovca, današnjeg Knjaževca) i Beogradu (preko Paraćina).11 Smatra se da je Ilija Stošić (komandovao Homoljcima u boju na Ivankovcu) prvi iskopao šanac u ovom selu. Petar Dobrnjac ga postavlja za buljubašu Homolja. Podigao je šanac nedaleko od Žagubice i sprečavao tursku vojsku da iz Timočke krajine i Crne reke pređe preko Homolja u Požarevac. Taj šanac se zvao „Stošićeva straža”. Karađorđe ga imenuje za vojvodu i naređuje mu da kod sela Vražogrnca iskopa šanac i organizuje otpor Turcima.12 Kasnije je Veljko iskopao još jedan, a svog bimbašu ostavio da komanduje i sprečava prodor Turaka iz Vidina. Odmah treba reći da šančevi u Vražogrncu, dok ih je čuvao Petar Đorđević Džoda, nisu bili zauzeti. I u oskudnim podacima, na osnovu opšte ili povremene mobilizacije, može se pretpostaviti da su ljudi iz ovih krajeva bili dobri borci, raspoređivani gde je bilo neophodno, pa i u vražogrnački šanac.
Posle propasti na Čegru nastaju najteži trenuci od početka ustanka. Srbi nisu imali ovakve gubitke ni u najtežim bitkama i umesto da osvoje Niš, kako su planirali, i spoje se sa Crnogorcima, prodru do Bosne i otisnu se prema Vidinu (iako je sam Karađorđe bio protiv razbuktavanja borbe na svim stranama), zbog svoje nesloge prave grešku, koju i da hoće, saveznička Rusija ne može ispraviti.13 Petar Đorđević Džoda, bez vesti šta se dešava na ostalim linijama fronta, saznavši za poraz na Čegru, i, nakon voždove zapovesti da se vojska kneza Milisava Đorđevića uputi prema Moravi, donosi odluku da bez borbe napusti Vražogrnac. Deo stanovništva ide sa vojskom, neki beže u Resavu, gde se i nastanjuju.14 Sa strateške strane ne može se zameriti bimbaši Džodi za ovakav postupak, jer utvrđuje šanac kod Krivelja. Nejač kreće prema Poreču, te taj šanac na sat i po hoda od Krivelja15 popunjava svojim ljudima i meštanima sela. Može se pretpostaviti da je iz vražogrnačkog šanca premestio i topove. Svojom hrabrošću i čvrstom rukom uspeva da u trenutku opšteg srpskog rasula jedini pruži organizovani otpor Turcima (po nekim izvorima radi se o dvomesečnoj opsadi šanca). Džodina komanda kod Krivelja bila je zapažena i činjenica je da, po povlačenju Turaka, krajem te 1809. godine, nastavlja da komanduje vražogrnačkim šancem, a već pomenutom odlukom iz 1811. godine biva postavljen za vojvodu .
Poznata je netrpeljivost, pa i neprijateljstvo ranijih prijatelja Hajduk-Veljka i Petra Džode, a smatra se da je sve započelo Džodinim imenovanjem za vojvodu, što oholi Veljko nije mogao da podnese. Javno je iskazivao prezir prema Džodi, a ovaj mu nije ostajao dužan, mrzeći ga do te mere da se sukob dvojice nekadašnjih prijatelja preneo i na njihove vojske. Postoji predanje da je Džoda pucao topom na Veljka kada je ovaj prolazio kraj Vražogrnca. U svakom slučaju, nije poznato da je neko drugi otvoreno iskazivao neprijateljstvo prema Hajduk-Veljku Petroviću.
Protiv Džode su Crnorečani, nezadovoljni njegovim ponašanjem na mestu vojvode u Vražogrncu, novembra 1812. godine i juna 1813. godine podizali bune. U prvoj buni su učestvovali narodni prvaci: Dulkan iz Bora, Jovan iz Brestovca, Stojan iz Oštrelja (tadašnjeg Novog Sela), Dobra iz Zvezdana i Zdravko iz Rgotine. Drugu bunu je poveo čuveni pop Živan Svilenović iz Vražogrnca. Sovjet je navedene narodne prvake, predvodnike prve bune, pozvao u Beograd i ispitivao o Džodinom ponašanju, ali ni tada ni posle druge bune vojvoda vražogrnački nije smenjen sa svog položaja. Treba reći da su se takve pritužbe podnosile i protiv mnogih drugih vojvoda, i to zbog iskorišćavanja sirotinje kulučenjem na imanjima vođa, kupovina napuštenih imanja i drugih vrednosti, kažnjavanja, nasrtanje na čast žena… Interesantno je da, iako je bio nepopularan u Vražogrncu (ne zalazeći u razloge za to), narodno predanje u Krivelju pominje Džodu u pozitivnom značenju. I dan-danas stari ljudi u Krivelju kažu „Duće la Đoda” (idi, ako hoćeš, i kod Đode) ili „Đoda va šći” (Đoda bi ga znao).16 Uostalom, u naredbi vojnog popečitelja Praviteljstvujuščega Sovjeta Srbije vidi se da su se naporedo upotrebljavali i jedan i drugi naziv za istu osobu: Ćoda – Džoda.17
O Džodinom poreklu ima više tvrdnji, a istražujući Resavu od 1907. do 1926. godine Stanoje Mijatović je nepobitno utvrdio: „Ćordalovići slave Sv. Nikolu, doselili se sa Kosova, sa šest buljuka ovaca (od njih je bio Petar Đorđević – Džoda, vojvoda crnorečki).18 Ovde se za Džodu kaže da je vojvoda crnorečki, a tako ga nazivaju i neki drugi izvori,19 a pominje se i kao vojvoda ražanjski.20
Ni Džodina smrt nije bez vela tajni. Po slomu Prvog srpskog ustanka, napustivši bez borbe sa vojskom šanac u Vražogrncu, jer su Turci sa više strana prodrli u Srbiju, Džoda beži preko Dunava. Po nekim izvorima, ostao je u Austriji, drugi tvrde da se vratio u Srbiju, te da mu se gubi svaki trag, treći kažu da su ga Turci ubili u nekoj pećini blizu Strmostena… Najverovatnije da je ubijen i bačen u „bizdanju” (vertikalna pećina), nedaleko od Strmostena, koja je po tome prozvana Džodina rupa.21
Nema, dakle, nikakve sumnje da je Petar Đorđević Džoda najpoznatija ličnost ovog kraja iz perioda Prvog srpskog ustanka, budući da je hajdukovao u ovim predelima, učestvovao u svim većim bojevima do oslobađanja Beograda, organizovao odbranu Krivelja, čuvanjem vražogrnačkog šanca kontrolisao ovu važnu saobraćajnicu, tako da zaslužuje da mu se na odgovarajući način oda zasluženo poštovanje. Svojim istraživanjima tokom rada na romanu Džoda, pokušao sam, kao i ovim tekstom, da dam svoj skromni prilog tom cilju.
NAPOMENE:
1. Vuk Karadžić, Skupljeni istorijski i etnografski spisi, Beograd 1898, str. 217.
2. Dr Vladimir Stojančević, Iz istorijske prošlosti istočne Srbije (1804–1833), Zaječar 1983, str. 17–20.
3. Vuk Karadžić, nav. delo, str. 218.
4. Milenko Vukićević, Karađorđe II, Beograd 1912, str. 356–357.
5. Dr Tihomir Stanojević, Hajduk Veljko Petrović, Negotin 1998, str. 17.
6. Vuk Karadžić, Životi srpskih vojvoda, Beograd 1967, str. 43.
7. Dragoljub Jovanović, „Crna reka”, u: Glasnik SUD, knj. 54, str. 223.
8. Dragoljub Jovanović, nav. delo, str. 221.
9. Iako Vuk ne pokušava da negira optužbe na račun vojvode Veljka Petrović (ovakve i slične optužbe su se odnosile i na druge srpske starešine), ne propušta priliku da kaže da se Veljko „često srdio što đekoje male vojvodice, koje su svoja vojvodstva manjom rabrošću ili novcima i s lažama dobili (kao npr. Džoda vražogrnački, Jova Porečki, Živko Kladovski, Milisav Zaječarski), imaju ime i čest kao i on…”
10. Sima Milutinović Sarajlija, Serbijanka, Beograd 1993, str. 326–332.
11. Sergije Kalčić, Vražogrnac II, Zaječar 1991, str. 5.
12. Milan Đ. Milićević, Pomenik, Beograd 1888, str. 694–696.
13. Dunav se izlio i prelazak Rusa je tekao sporo, što su Turci iskoristili da pregrupišu svoje snage prema Nišu. Rusi su oklevali i zbog rata sa Austrijom. Tek zajedno sa Rusima, Srbi su započeli potiskivanje Turaka iz Srbije.
14. Sergije Kalčić, nav. delo, str. 15.
15. Mesto danas nosi toponim La Šan’c i nalazi se između sela Krivelja i Vlaola.
16. Kazivanje Vidoja Nestorovića (rođenog 1945. godine) iz Krivelja.
17. Sergije Kalčić, nav. delo, str. 27.
18. Stanoje Mijatović, Resava, SEZ XLVI, knj. 26, str. 234.
19. Konstantin Nenadović, Život i delo velikog Đorđa Petrovića Karađorđa, knj. II, Beč 1884, str. LVI
20. Velibor Berko Savić, Karađorđe, dokumenti 1–3, 1988, str. 496.
21. Tokom Drugog svetskog rata, u blizini, kod mesta zvanog Javor, bio je četnički štab. Više osoba je ubijeno i bačeno u Džodinu rupu.

Vlaški obredni hleb i pomane
Paun Durlić

Na temu “Kriveljska istorijska nasleđa” ne mogu da odolim a da Vas, radi Vašega saznanja ne uputim na jedan projekat koji je rađen na celoj teritoriji Istočne Srbije, samim time je obuhvatio svojim radom i bliže ili šire područje Kriveljske okoline. Nema Kriveljske porodice koja obred POMANE ne primenjuje u svome domaćinstvu. Projekat koji je nakon 25. godišnjeg rada, prisustvujući sa svojim saradnicima, na preko stotinu vlaških pomana, na ovu temu sproveo gospodin Paun Durlić etnolog i kustos muzeja u Majdanpeku, i te kako treba videti. Stoga da ne gubimo vreme, izvolite kliknite na dole postavljeni link i bicete u prilici da saznate u slici i reči mnogo više o vlaškim pomanama i obrednim hlebovima iz naših krajeva, a gospodinu Durliću i njegovim saradnicima, neizmerno hvala na ogromno uloženom trudu da se deo naše kulturne baštine i tradicije ne zaboravi!

Vlaški obredni hleb i pomane

Rimski bunar II

Da je potes Kriveljskog kamena, kojeg dobrim delom eksploatiše ovdašnja firma “Kamenolom” Krivelj za eksploataciju krečnog kamena sa ovog brda, u davna vremana bio stanište Rimske civilizacije govori i sledeće: brojne fibule, vrhovi kopalja i strela, raznorazni ostataci keramičkog posuđa koje su meštani i pastiri, tumarajući za svojim stadima koza, ovaca i goveda, nalazili u ovom potesu.

Neposredno, na skoro samom vrhu, gde se je nalazio nekada drevni utvrđeni grad, buldozeri i rudarske mašine su, otvarajući “peti horizont” (popularno nazvan), ili petu kotu u rudarskom žargonu, otkrili pre dvadestak godina i jedno manje “gradsko” groblje. Sudeći po skeletima koji su svi do jednog iste veličine, govorilo je o izuzetno krupnim i visokim ljudima. Pretpostavlja se da su na tom malom groblju unutar grada, sahranjivani poginuli elitni vojnici i vojskovođe. Na žalost niko se tada nije posebno interesovao za ovo nalazište, i ono je nestalo ispred rudarske mehanizacije.
Naravno i ovaj lokalitet je pratio i prate svakojakve priče o sakrivenom blagu koje su sklonili branioci pre nego li su predali grad osvajačima.
Da je život van ovog utvrđenog grada, bio intenzivan, da su se bavili ratarstvom, stočarstvom i poljoprivredom, obezbeđujući dovoljno hrane kako za branioce tako i za njih same koji su se pred svakom opsadom sklanjali u ovaj grad govore i druge činjenice. Za sada ćemo se zadržati na još jednom od njihovih bunara, kojih je bilo verovatno mnogo imajući u vidu da podnožje ovoga brda obiluje i danas velikim brojem izvora i kladenaca.
Naime nedaleko od Rimskog bunara kojeg smo opisali u predhodnom tekstu na temu “Rimski bunar” nalazi se još jedan. Ovaj se bunar nalazi na nekih 200 metara udaljenog od predhodnog. Koristili su ga kako porodica Rajić, tako i njihove komšije isključivo za navodnjavanje svojih ratarskih kultura jer je ovaj deo obilovao baštama. Ovaj, još jedan od rimskih bunara, je takođe bio delimično razrušen i zapušten sve do 2002 godine.
Zapravo tokom zime i ranog proleća 2002 godine, Ljubinki Rajić se je u nekiloko navrata u snu predstavila neka žena koja je od nje zahtevala da ovaj bunar očisti, ponovo ozida kako bi voda bila bistrija i postala pijaća. Od prve nije pridavala važnost ovom snu ali kako su se snovi ponavljali, te kada je u jednom snu njoj rečeno da bi ovaj bunar trebao biti posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, rešila je da ispuni ovu joj zadatu obavezu.
Najmila je izvesnog siromašnog dedicu, deda Čedu, iz susednog mesta Brezonik i on je za kratko vreme očistio stari bunar.
Kako se zbog količine vode nije moralo ići duboko te kako je na 4 metara dubine naišao na ravnu kamenu ploču, dalje kopanje je skoro bilo nemoguće.
Ozidan je bunar, uređen prostor oko njega i po nalogu zadatom gospođi Rajić u snu, posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom.
Na sam dan Svetog Vasilija 12 maja 2002 godine, pozvala je sveštenika Kriveljskog te je on izvršio osvećenje ovog bunara po svim pravilima crkvenog zakona. Od
tada dolaze ljudi iz svih krajeva da se pomolezapale sveće i napiju se hladne izvorske čiste vode, kao i da ponesu u posudama svojim kućama jer po rečima nekih koji su dolazili više puta, ova voda pomaže u izlečenju nekih bolesti.Porodica Rajić, svake godine 12 maja na ovom bunaru, skromno obeležava dan Svetog Vasilija i ujedno dan osvećenja ovog rimskog bunara i toga dana svi koji znaju i budu u mogućnosti posete ovo mesto posebno na ovaj dan. Ovo bi bilo sve iz priče Ljubinke Rajić iz Krivelja, a vezano je za još jedan od Rimskih bunara sa Kriveljskog atara. Zahvaljujemo se na priloženim tekstovima i foto materijalu Dragani Rajić, inače mlađoj kćerki Ljubinke Rajić, aktera ove priče.