ANTOLOGIJA PROPASTI SELA KRIVELJ KOD BORA




- Od sreza do rudarskog jalovišta -

Povodom proslave stodesete godišnjice od Cerske bitke, ili kako se drugačije nazivala ova bitka protiv Austrougarske vojske - "Bitka na Jadru" ( od 16  - 24 avgsta 1914 god.),  objavljujemo ovaj članak, kao uvertiru i najavu jedne knjige koja će konkretnije biti namenjena selu Krivelju kod Bora, gde je i mnoštvo muških glava iz ovoga sela, učestvovalo i u ovoj bitci.

Kroz neke tekstualne koncepte za najavljenu knjigu, pored mnoštvo detalja o samome selu Krivelju, izdvojili smo ovom prilikom, jednu od mnogih- post ratnih sudbina Cerskih junaka iz ovoga sela.
Mnogo detaljnije sudbine i vojevaja mnogih boraca u Prvom Svetskom i Balkanskim ratovima, naćiće se u većem obimu u ovoj knjizi.  

***************************

Mnogi kriveljani i ne znaju mnoge,mnoge stvari čak i o svom rodnom selu, komšijama, ljudima, istoriji ovoga sela, zbivanjima i dešavanjima u ataru njihovog sela,.....

Samim time i smisao ove knjige će biti-ostaviti pokolenjima bar pisane reči i autentična dešavanja u ovome selu kroz decenije pa i velove unazad. 
Sve do današnjih dana.

Mnoštvo je nas kriveljana, koji su, i koji će uzeti učešće u upotpunjavanju ove knjige svojim prisećanjima.

Ovde Vam predstavljamo samo nekoliko minornih isečaka , već do sada pripremnog materijala u nastajanju, za ovu literaturu, a za konačnu obradu pred objavljivanje.

Očekujemo, ako Bog da, da publikujemo i štampamo ovu knjigu sredinom ili krajem sledeće,  2025 godine.

U tom smislu pozivamo sve zainteresovane, pre svega meštane sela Krivelj, kao i sve one koji nam mogu pomoći  i svojim sećanjima, fotografijama, dokumentima, autentičnim svedočenjima prošlosti, doprinesu da sadržaj ove knjige upotprunimo što je moguće većim sadržajima.

Što većom "istinom o našem Krivelju".
 Tek da makar i na ovaj način zadržimo uspomenu na naše, rudnicima i politikom, uništeno selo Krivelj a da naša pokolenja saznaju što više o mestu gde su živele njihove majke, očevi , dedovi, pradedovi ,čukundedovi...... !

Mi ovde ne ispisujemo "legedne" o ovome selu. Ne ispisujemo nekakvu monografiju sela Krivelj. To prepuštamo drugim entuzijastima.
U ovoj knjizi mi  samo sakupljamo nepobitne činjenice koje trgamo od zaborava za sva vremena i sakupljamo ih na jednome mestu.

Hronološki će se u ovoj knjizi poređati mnogi podaci kroz vremena , a do današnjih dana.

Mnoge činjenice koje su bile sakrivene pod skute decenijama, pa možemo reći i vekovima, ćemo sakupiti na jednom mestu i objaviti ih i publikovati.

Mnogo će mesta u ovoj knjizi biti predstavljeno u vidu ilustracija - originalnih sačuvanih dokumenata, fotografija, usmenih svedočenja danas najstarijih živih kriveljana. Sve će se to naći na stranicama ove knjige.

Naravno, sve to bez ikakve cenzure i bez pardona prema bilo kime.

Naša pokolenja moraju znati istinu o svojim korenima.
Bez ikakvih sakrivanja, prećutkivanja, šteđenja i tome slično.

Ma kakva ta istina bila, ona je naša.

Gorka ili slatka.

***************

Kriveljski solunci



****************

..... I beše i ova starina, solunac. I učesnik svih Balkanskih ratova, na partizanskoj listi streljanja.

Dva su razloga za to bila.

Prvi : Zato što je porodica Đorđa Bogdanovića bila u decenijskim kumovskim odnosima sa porodicoj Grujić.
Porodica Grujić je bila jedna samo u nizu kriveljskih porodica koje je komunizam trebalo da satre iz korena.

Paun,Krsta, Milan,....su samo imena koja su dobijali članovi porodice Bogdanović, po ovim kumovskim vezama.
Po imenima porodice Grujić.

Pošto je, pred kraj drugog svetskog rata pa i nakon završetka, ondašnja OZNA bila nemilosrdna prema viđenijim i bogatijim meštanima ovoga sela, zbog toga je stradalo mnogo, mnogo članova takvih porodica i u Krivelju.

Što kroz likvidacije, što najviše kroz "nacionalizaciju" njihove imovine. Prisilnim oduzimanjem bjekata i imovine, poseda i nepreglednim tutorisanjem takvih kriveljskih porodica, decenijama nakon završetka drugog svetskog rata.

Što ne dotukoše i uništi komunistička ideologija, intelektualno dokusuri - Goli otok!

**************************

Selo Krivelj, u kome je bitisalo pre rata 12 kafana, 12 prodavnica, mnoštvo mlinova,valjarica, vunovlačara ....  komunizam pretvori prisilno u - "Domove kulture", " Zadruge", "Bioskope", "Penzionerske" i "Sokolske klubove", .........

Sedište sreza iz Krivelja, prebaciše u tek skromnu varošicu - Bor.

Selo Krivelj počinje da tone u svemu i u svakom smislu reči počevši od kraja drugog svetskog rata pa sve do današnjih dana.

Meštani, uprkos komunističkoj ideologiji, nastavili su da slave svoje krsne slave. Odlaze u svoju mesnu crkvu "Svete Trojice", na nedeljne službe, venčanja, parastose,....

Do duše, sve je manje bivalo gostiju na kućnim slavama, mnogo je manje ljudi je odlazilo u crkvu. Ali se, uprkos svemu i komunističkoj torturi, mnogi nisu brecali na komunistički kodeks antagonizma i zabranjena Hrišćanska verovanja već, i bez obzira što su selski špijuni beležili u njihovim tefterima sve, održavali su svoje obićaje.
Ko kod koga odlazi na slavama, ko iz sela posećuje crkvu, ko sa kime sedne u kafanu, ko se sa kime druži, posećuje, pa i zastane u centru sela pa popričaju malo duže? Sve je to praćeno prvenstveno od domaćih, selskih komunističkih špijuna i doušnika.
Okoreli kriveljski komunisti su se preko noći odrekli u slavskog stola kao i svoje crkve.
Bilo je to pravilo broj jedan za takve.

I danas ti bude zlo i pojavi ti se gorčina u ustima, kada vidiš da i danas sinovi, unuci,... takvih,koji, "to Bože" brinu o selu, određuju i određivali su sudbinu današnjeg sela Krivelj.
Ili bar ono što je ostalo od ovoga sela !

Ne kaže uzalud ona stara poslovica  - "Iver nikada ne odskoči daleko od panja"!
Bilo i biće.

Komunisti su ovakve imućnije i bogatije porodice, i ovakve domaćine svrstavali u "Bojere"!
Seoske bogataše koje je, po komunističkoj ideologiji, trebalo dovesti u istu ravan sa ostalima u selu.
Kako?
Pa prvo im sve oduzeti - "nacionalizovati", "konfiskovati"!

Izravnati ih sa dotadašnjim seoskim gologuzanima - novopečenim komunjarama pre svega!

Tako su mnoge kriveljske, viđenije, imućnije, bogatije porodice, desetkovane i uništavane odmah nakon završetka drugog svetskog rata.

Među takvima su bili recimo porodice: Grujići ( Grujonji), Stojanovići ( Stojanji), Barbulovići ( Barbonji), Bugarinovići (Bugaronji), Ćosići ( Ćosonji), Strainovići ( Strainješći), Stankovići ( Stankonji), Jovići ( Jovonji),....... i mnogi drugi.

**************************

Drugi razlog, zbog čega je Đorđe Bogdanović, trebao da završi na komunističkom stratištu, je bila činjenica da je Đorđe, po povratku iz balkanskih ratova i nakon prvog svetskog rata, kao pripadnik Kraljevske konjičke garde, nakon sedam i više godina odsustva iz Krivelja i svoje porodice, svu svoju vojničku platu ( u dukatima isplaćenim), za sve te godine provedene u službi kralja i Otadžbine, po preporuci i saradnji sa njegovim kumovima -  Grujićima uložio u deoničarske papire ondašnjeg rudnika bakra "Lipe" i francuskim akcionarima. 
Svu svoju ušteđevinu i svoj imetak Đorđe uloži u papire.

Time je, i zbog toga, i on bio, nakon drugog svetskog, svrstan u nekakve "Kriveljske bojere početnike" od strane posleratnih komunista.

Francuski industrijalci su veoma rado prihvatali lokalnu - privatnu finansijsku pomoć  za otvaranje njihovih rudnika. Kako u Boru, tako i u Rudniku Lipe, pa i prilikom otvaranja rudnika zlata - "Blagojev kamen" i nekih manjih rudokopa na planini Deli Jovan.

Đorđe, iznuren iz rata, već u poodmaklim godinama uloži svu svoju ušteđevinu i svoj imetak, u te njihove "akcinarske papire". Razmišljao je - za dobrobit i potencijalni daljnji prosperitet njegove porodice.
Postade deoničar u rudnik "Lipe"!

Zaboravljeni rudnik bakra - "Lipe"
"Duće la Đoda"!

Rudnik bakra "Lipe" se je nalazio na granici- tromeđi atara sela Krivelj i sela Vlaola,  Laznice.
Nedaleko od ovog rudnika "Lipe", i takođe vremenom zaboravljenih delova kriveljskog atara, malo ko će se setiti nekih mesta značajnih za ondašnja vremena.
Tako Vam je i slučaj sa mestima  nazvanim -  "La Šanc" ( kod šanca) i "Zbeg" ( ne treba Vam nikakav prevod).

Ova zvana mesta ( do današnjih dana) takođe nedaleko od rudnika "Lipe", se je nalazila i jedna od najvećih putnih transverazala (puta), koji su za ta vremena vodila i spajala Braničevo i sam Beograd sa Timočkom krajinom još iz rimskih a kasnije i turskih vremena. Druga transferzala je išla pored Dunava ka Negotinu, a treća kroz Gornjačku klisuru. Sve tri ka Beogradu i dalje. 
 Toj putnoj transverzali je zapravo pripadao i ovaj jedan put kroz sam atar sela Krivelj.
Put  između upravo zvanih mesta "La Šanc" i mesta " La Zbeg", se koji je dalje nastavljao preko brda i zaravni, koje mi lokalci i danas nazivamo - "Kraku bugaresk".
Ostatke ovoga puta je dobrim delom uništio današnji rudnik "Cerovo".

"La šanc" je mesto na kome je utvrđena poslednja odbrana  -  izrađen odbrambeni "šanac", za sav izbegli narod iz Crnorečja, Gurgusovca ( današnjeg Knjaževca), Zaječarske i delom Negotinske nahije,  koji je panično bežao sa tih područja ispred kaznene ekspedicije turaka.  
Turci su u dva navrata krenuli iz njihovog vojnog tada najvećeg centra -Vidina, da pokore nemirne i nepokorene Timočane, Negotince i Crnorečane, a i nastave dalje po Srbiji gušeći prvi i drugi Srpski ustanak.

Timočka Krajina i Braničevo su doživela znači - dva masovna egzodusa, dve masovne selidbe naroda ka Ugarskoj i dalje Banatu. Banat je u to vreme pripadalo Ugarskoj, da bi se nove granice utvrdile tek nakon Rusko - Turskog rata  1878 godine, što na Sanstefanskom, a iste godine i definitivnom Berlinskoj mirovnoj konferenciji.
  
Ali to, o Krivelju, kriveljskom šancu, zbogu nećete skoro nigde naći da se značajnije spominje, osim u nekim literaturana u borskoj bibljioteci.

Znamo samo za egzoduse Čarnojevića sa Kosova.

Ova dva slična egzodusa su bačeno u zaborav i niko, ili ćete retko gde nešto o tome pronaći u istorjskim čitankama.

Gde će i ko će spominjati tako nešto na velika vrata jer se tu ticalo egzodusa u najvećem broju - Vlaha i vlaške populacije i manjim  delom srpskoga življa.
To i ta dešavanja, nisu bila za neka šira istorijska spominjanja. Onaj ko je srpsku istoriju uskratio za mnoge činjenice i istorijske istine, je zapravo bio upravo Vuk Stefanović Karadžić. 
 
Nakon poraza na Čegru (1809), u ataru sela Krivelj, kod navedenih mesta - "La šanc",  se je koju godinu kasnije, vojevala odsutna bitka za spas izbeglica sve od Gurgusovca, Zaječara, cele Timočke krajine ili Crnorečja, i njihovog prebega ka Braničevu ispred turske sablje.
Sav ovaj narod iz navedenih oblasti je, u dva navrata, doživeo migraciju i egzodus.

 I bez obzira što je i "Veljkov grad" - Negotin evakuisao svoje življe mnogo pre,  vojvoda Petar Petrović - Đoda je samoinicijativno sa svojim borcima i velikim brojem kriveljanima, organizovao ovu poslednju odbranu prebega čeljadi,  na ovome mestu - "La Šanc". Đoda nije poslušao ni samog Karađorđa da se što pre povuče u Braničevo zajedno sa Veljkovim jedinicama.

  Petar Petrović - Đoda, postavljen,  od strane Vožda Karađorđa (1811) , za vojvodu Zaječarskog, ovde u Krivelju, ustanovljava novi šanac i zajedno sa svojim borcima i velikim brojem kriveljana,  odoleva turskoj vojsci iz Vidina, duži vremenski period.

Napustivši "Vržogrnački šanac", za koga je Đoda bio zadužen, morao se je povući dalje ka Braničevu, jer je Negotin pao, te kako im turci ne bi zašli za leđima, Đoda  vojvoda, svoje jedinice i svoje ljudstvo pomera duž jednog  od najkraćih putnih transverzala ka Beogradu - u selo Krivelj.
 
Razlog utvrđivanja ovoga šanca kod mesta zvanog "La šanc" je bio :

- Omogućavanje zaostalom narodu beg ispred turskih kohordi, i izbeglicama ( koje su sabirani na mestu zvanog "Zbeg". Nakon prolaska kroz Kriveljski šanac, sabirajući ih na mestu , kasnije nazvanim "Zbeg", pripremali su ih da dalje organizovano nastave njihovo izbeglištvo za daljnju evakuaciju preko Braničeva ka Banatu.

Sve do tada, jedino su bili van opasnosti od Turaka u "Ugarskoom Banatu".

Odande , iz tog Banata,se mnoge Vlaške i Srpske porodice nikada nisu više vraćale u Crnu reku,  Crnorečje, Timočku ili Negotinsku Krajinu !
Čak i nakon povratka turskih kaznenih ekspedicija nazad za Vidin, mnogi su zbog straha od nekih sledećih najezdi Turaka, ostali i opstali u Banatu. U okolini Arada, Temišvara, današnjeg Zrenjanina itd.

 Iz straha od ponovne najezde vidinskih turaka, čak su se tada i same  porodice cepale.
Neki članovi porodice su se i po drugi puta iz Banata vraćale u svoje rodne krajeve, dok je bilo dosta onih koji jednostavno više nisu želeli da se vrate i tu, u Banatu, i okolini Temišvara zasnovali trajno svoje domove i svoje porodice.

Najbolji primer ovoga Vam je istorija porodice Mijailović, poreklom iz knjaževačkog sela Vrbica.
Potomak,  jedne ovakve "razdeljene porodice", Vam je svakako naša vrsna književnica, novinarka, publicista, prevodioc,... Dr. Mila Mihajlović, koja danas živi i radi kao uspešna i ugledna žena u Rimu  kao jedna od urednica Italojanske televizijske kuće - RAI1.

I naravno, ove izbeglice su sa sobom poneli, pored najnužnijih stvari na volovskim zaprežnim kolima ili konjskoj zaprezi, i svoju kulturu, običaje, veru ali i svoj - srpski i vlaški jezik.

Ovaj vakum, u istorijkskom pamćenju, ne samo nas - kriveljana, već i skoro svih žitelja Crnorečja, Timočke Krajine, i zapravo dovodi u zabludu da smo mi , Vlasi iz ovih krajeva zapravo - došli i naseleli se ovde  iz Rumunije.

Da, jeste smo se , nakon samo ova dva egzodusa, sa krajnjom destinacijom u ondašnjem Banatu i dalje unutar ondašnje Ugarske, vraćali iz područja oko današnjeg Arada i Temišvara, nanovo u svoju postojbinu ( neki se nikada nisu više vraćali), ali je naša prava postojbina bila u dolini Crne reke.
"Vraćali" se jesmo, ali "došli" nismo!
I danas dobar deo ovih krajnjih destinacija, "Vlaških egzodusa", teritorijalno državi Rumuniji što je nesporno, ali tada u ta vremena to nije bio slučaj.

Na žalost i danas, ova teza o našem dolasku iz Rumunije, rado koriste današnji Vlaški prorumuni, pokušavajući da nas predstave na ovim prostorima kao nekakve - "doseljenike", "dođoše",.... što ne odgovara istini, već predstavlja nepoznanicu konkretnih istorijskih činjenica i dešavanja.

Ponovnim povratkom, u dva navrata, izgnanog naroda sa ovih prostora, neke porodice su i iz drugih sela, koje su do temelja spalile turske kohorde, ostajali i zasnivali svoja nova domaćinstva i po usputnim drugim mestima i selima, širom Crnorečja. Ne vrativši se konkretno u svoja rodna mesta i sela.
To je bio i slučaj sa naknadnim doseljavanjima i sa selom Krivelj. Neke porodice iz oblasti Gurgusovca ( Knjaževca), su se po povratku zadržavale u mnogim usputnim mestima.  Tako su i mnogi, iz drugih krajeva Timočke Krajine i Crnorečja, svoj novi dom pronašli u ataru sela Krivelj.
Tu ostajali i tu opstajali nakon njihovog povratka iz Banata, Arada, Temišvara,.....

Ova tematika će se posebno i detaljnije obraditi u ovoj knjizi !

Kriveljsko mesto "La Šanc" , je znači bilo - poslednje uporište i poslednja odbrana u Timočkoj krajini i Crnorečju u tom vremenu.

Ovaj utvrđeni , Đodin šanac, je omogućavao ogromnom broju ljudi iz pravca Vidina, da steknu prednost ispred turskih kohordi koji su ih ganjali nemilosrdno.
Dokle su god pristizale kolone izbeglice iz Crnorečja, ovim putnim pravcem, Đoda je sa svojim borcima i nadopunjenim sastavom od muških glava kriveljana, odolevao turskim napadima.
Na ovome mestu je bilo ušančeno i nekoliko naših - Đodinih topova.
Đodinih topova dovučenih sa  Vražogrnačkog šanca.
Valjda isti ti topovi, sa kojima je vojvoda Đoda znao po neki puta i zapucao na samog hajduka ili vojvodu Veljka, kada bi se sretali ili iz daljine viđali!?
 Njihova međusobna netrpeljivost, je kažu, kulminisala neki puta i međusobnim granatiranjem topovima!?

Vuk Karadžić je u svojim zapisima uglavnom  veličao Veljka.
Zato i ništa mnogo ili nimalo nećete moći da pronađete od podataka o vojvodi Petru Đorđeviću - Đodi.
Istorija je nemilosrdna kada nekoga treba veličati a nekoga zaboraviti kao istorijske činjenice i time ih izbrisati iz kulturno-istorijskog pamćenja.

******************

Ni o ovome se skoro ništa ne zna u kriveljskoj antologiji .

Zato ćemo u ovoj knjizi posvetiti i jedno šire poglavlje, posebno poglavlje, o kriveljskom mestu  - "La Šanc" i "Zbeg", kao i svim poginulim meštanima sela Krivelj ( kojima se ni danas ne znaju sva imena i prezimena, a koji su zajedno sa ostalim borcima poginuli na ovome mestu pod komandom tadašnjeg  vojvode Petra Đorđevića - Đode.

Tačan broj poginulih meštana sela Krivelj , kod mesta "La Šanc", nikada nije ustanovljen.
Skoro se malo ili nimalo, samo naši kriveljani, nikada nisu bili upoznati sa ovim istorijskim činjenicama i podacima. I danas ova mesta nose nazive - "La Šnac" i "La Zbeg", a da to malo nas danas doslovce zna i zašto?

Ali.
U svesti meštana sela Krivelj, je i do danas ostala uzrečica - "Duće la Đoda" ( Idi kod Đode), a da mlađe generacije i ne znaju i nemaju nikakva saznanja o tom Đodi, a još manje kako je ta česta uzrečica kriveljana nastala.
Ni ko je bio taj Đoda, a još manje  zašto su ga stariji kriveljani spominjali kroz vrlo često korišćenu uzrečicu. 
Kada bi se dvoje nešto sporečkali u nekoj međusobnoj komunikaciji, a najčešće nekoj svađi,  uzrečicom  - "Ma duće la Đoda" ( idi kod Đode), bi bila poslednja rečenica onoga koji bi odustao od nekog daljneg  prepiranja i time završio daljnji razgovor sa suparnikom!?
Podjednako su često, ovu uzrečicu, koristili i muškarci i žene. Češće žene u njihovim međusobnim konfliktima i komunikacijama.

Lokacija mesta "La Zbeg" ili samo "Zbeg", je zapravo bilo mesto, nedaleko od Đodinog šanca, u zaleđini njihove odbrane, gde su se okupljale kolone izbeglica iz Crnorečja i šire, kratko ih sabirali, odmorili od napornog puta i bežanja, a potom dalje organizovani u kolonama ove nepregledne kolone  izbeglica, preko Braničeva svoj izbeglički put završavali iza tadašnjih - Srpskih granica u Banatu, okolini Arada, Temišvara i dublje unutar Ugarskih teritorija.
Eto zbog toga je do današnjih dana ostali i opstala u ataru sela Krivelj, ova dva toponima - "La Šanc" i "La Zbeg". 


**************************


Ovaj vakum, u istorijkskom pamćenju, ne samo nas - kriveljana, već i skoro svih žitelja Crnorečja, Timočke Krajine, i dovodi u zabludu da smo mi , Vlasi iz ovih krajeva zapravo - došli i naseleli se ovde  iz Rumunije.
Da, jeste smo se , nakon samo ova dva egzodusa, sa krajnjom destinacijom u ondašnjem Banatu i dalje unutar ondašnje Ugarske, vraćali iz područja oko današnjeg Arada i Temišvara, nanovo u svoju postojbinu ( neki se nikada nisu više vraćali), i danas ova destinacije pripadaju teritorijalno državi Rumuniji, ali tada u ta vremena to nije bio slučaj.
Na žalost i danas, ova teza o našem dolasku iz Rumunije, rado koriste današnji Vlaški prorumuni, pokušavajući da nas predstave na ovim prostorima koa nekakve - doseljenike, dođoše,.... što ne odgovara istini, već predstavlja nepoznanicu konkretnih istorijskih činjenica i dešavanja.
Ponovnim povratkom, u dva navrata, izgnanog naroda sa ovih prostora, neke porodice su i iz drugih sela, koje su do temeelja spalile turske kohorde, ostajali i zasnivali svoja nova domaćinstva i po usputnim drugim mestima ne vrativši se konkretno u svoja rodna mesta i sela. To je bio i slučaj sa naknadnim doseljavanjima i sa selom Krivelj.  Mnogi su i iz drugih krajeva Timočke Krajine i Crnorečja, svoj novi dom pronašli u ataru sela Krivelj. Tu ostajali i tu opstajali nakon njihovog povratka iz Banata, Arada, Temišvara,.....



**************************

Selo , rudnik  i miris -  "Lipe"

Mesto, a kasnije i selo je nazvano "Lipe", upravo zbog bezbroj lipa kojima je obitavalo u ogromnog broju  podnožje brda "Kupinovo", u čijem se podnožju i otvorio ovaj rudnik.
Kao jedan od nadzornika rudnika "Lipe" u ondašnjem naselju "Lipe" i  kao blagajnik, Đorđe Bogdanović,  je pored ostalih zaduženja imao zaduženje - blagajnika ,  i isplaćivao je "na ruke" plate  tamošnjim, ondašnjim rudarskim radnicima njihove mesečne plate.

Po njegovim zapanćenim rečima za života, gro radnika upošljenih u ovom malom rudniku bakra, je bilo iz Homolja.  Tako se je i razvilo naselje, selo - Lipe u svojevrsno prelepo seoce. Selo, koje je za ta vremena egzistiralo i bilo veoma napredno seoce sa školom i velikim brojem učenika.
Đorđe Bogdanović, bi u nekoj od kafanaica u selu Lipe, zaseo i po datom mu spisku, isplaćivao plate ondašnjim radnicima ovog rudnika.
Nestalo je rudnika posle rata - nestalo je i sela Lipe. 

Uglavnom je potpuni nestanak sela Lipe bio skopčan sa zatvaranjem rudnika bakra "Lipe".

Drugi razlog nestanka i ovoga sela - Lipe je zbog toga što ondašnji komunistički režim nije ovome selu omogućilo skoro nikakvu putnu infrastrukturu kojom bi se ovo selo moglo povezati kasnije sa svetom.

Vrela hajdučka krv, krv homoljskog hajduka Babejića, je tekla i teče venama ovih planinskih gorštaka u selu Lipe i danas. 
To je trebalo suzbiti pa i na navedeni način - nema puta, nema više rudnika - nema onda ni "Babejića" u ovom, nekada preleopm i živopisnom mestu i seocetu. Strah od tih planinskih, šumskih ljudi, gorštaka, ...živi verovatno i do danas!?

I dana današnjega, po najviše raseljeni potomci sela Lipe, oživljavaju sećanja na njihovo matično selo okupljajući se jednom u godini i održavajući,  pod šatorima svoje "zavetine". 
Zavet, da se nikada ne zaboravi odakle su potekli!
https://www.youtube.com/watch?v=kkY625hJk6M&t=70s&ab_channel=NovicaSavic

Duboko verujemo da će, u skorijoj budućnosti, i selo Krivelj doživeti sličnu sudbinu sela Lipe.  

***************
Đorđe  - "solunac" ,kako su ga najčešće po ovom nazivu razlikovali od ostalih u selu a istoga imena,  još za života je spominjao da su "Francuzi nešto petljali sa nekakvim otrovima i tretirali tim otrovima "pesak" sa nedalekog  brda "Čoka ku Rugu" i iz tog "peska" vadili samo nekakvo zlato".

Tek danas smo svesni i možemo nazreti, o čemu se možda radilo? Sada kada se spominje odvajanje zlata "Cijanidnim rastvorima i cijanidnim postupcima" , koje se danas planira u Homolju.
 U ataru  Žagubice i Laznice.
Ne tako daleko ni od Rudnika "Lipe" ni brda "Čoka ku Rugu".
 
Da li je moguće da su još francuski rudarski inženjeri, eksperimentalno,  koristili i poznavali ovakav proces izdvajanja zlata iz kvarcnog peska kod rudnika "Lipe", ostaće vekovna tajna!?

******************

Svime ovime su, Đorđe Bogdanović i njegova porodica, potpali na komunistički listig -  "nepoželjnih kriveljana".

Šta je presudilo, da Đorđe "ne završi" poput njegovog kuma Grujića?
To su bile jedino - njegove dobijene ratne medalje i priznanja!
Od Albanske spomenice, pa sve do desetak drugih medalja i priznanja koje je Đorđe dobio za učešće i svim bitkama u onim ratovima.
 
I Cerskoj, i Kolubarskoj,  u odbrani Beograda na Kosmaju, Kumanovskoj,oslobođenje Skoplja, učesnik je i bitke kod "Grubiških polja" nedaleko od Demir Kapije, .... za njegov prelazak preko Albanije, kasnije  Kajmakčalana , probijanja Solunskog fronta , ..... itd, itd

Nije izgleda bilo išlo ni ondašnjoj OZNI, ni ondašnjim službama, na ruku da streljaju ovakvog srpskoga borca za slobodu iste te Srbije!?
A takvih je bilo sijaset kako i u drugim selima tako i u Krivelju.
Poštediše ga.

Njegov život i život njegove cele porodice se menja iz korena nakon dolaska komunista na vlast.
Njegova sva ušteđevina svedena na "deoničarske papire" za rudnik "Lipe", se svelo na nulu.
Ne previše imućan za ta vremena, zbog odsutnosti, kao glave porodice, sedam i više godina, sada definitivno postaje još siromašniji.

Po dostavljenoj mu informaciji i dojavi o nameri pretresa njegove kuće od strane OZNE, koju je zajedno sa svojom suprugom Kalinom i decom Marijom i Paunom  imao u skoro centru sela ( kuća između porodice Radulović i Kračunovića), Đorđe tokom noći spaljuje i uništava svoje papirne deonice za rudnik "Lipe".

Glava njegova ili dokaz da poseduje akcionarske papire francuskih industrijalaca ?
Ovu odluku nije bilo teško odabrati. Spašavao je i svoju i živote svoje porodice.

U ognju završava svo njegovo što je krvavo zaradio kao veran vojnik kralju, zemlji,otadžbini - svome Krivelju.
Kao veran i neprikosnoveni  borac za slobodu Srbije.

Jedino čega nisu mogli da ga  nateraju da se odrekne je - njegovo daljnje kumstvo sa Grujićima i javno, ne krijući se od nikoga,  slavljenje porodičniih krsnih vekovnih slava loze Bogdanović -  Đurđevdana i Mitrovdana!
Slave je uvek slavio uz prisustvo lokalnog popa, kolji se takođe nije smeo pojaviti kod svih ondašnjih domaćina.
Đorđe se toga nije, niti libio, a niti plašio.
Još manje toga stideo.
Na protiv.
Bio je to njegov prkos, kao što je u inat komunistima, za života zahtevao da se na njegovom spomeniku ukleše poreed imena i reč - "solunac"!
Što je naravno i ispoštovano nakon njegove smrti i jedini je spomenik na kriveljskome groblju na kome je ispisano pored imena i prezimena i - "solunac"!

************************

.................. žigosan  i Đorđe Bogdanović - "solunac", poput porodica Stojanovića, Barbulovića, Grujića,..... od strane partizanskih, komunističkih seoskih doušnika, OZNA, preko svojih kriveljskih legata ove službe, ga nisu ostavljali na miru.

-  Poimenični spisak seoskih komunističkih špijuna, koji su cinkarili sve meštane sela, smo pronašli u arhivama nekadašnje OZNE i UDBE za selo Krivelj.
Svako selo je imalo svoje doušnike, seoske špijune i potencionalne, po potrebi - dželate.
 - Da, dobro ste pročitali - "dželate"!
Čak su komunisti i OZNA imali, u svaome selu i svoje potencijačne  "dželate" - "egzekutore po potrebi"!
Imena meštana sela Krivelj, koji bi bili potencijalno zaduženi za "tiho smaknuće" pojedinih meštana, i mnogo godina nakon završetka rata, smo takođe pronašli u ovim starim autentičnim dokumentima.
 - Ako "služba" to bude naredila, ili se za takvima stekne potreba, oni su im bili na "usluzi" 24 časa. Takav bi kriveljan nestajao preko noći pod veoma sumnjivim okolnostima.
Fascinantno je videti sva ta imena. Tih nekih, - "viđenijih" kriveljana uglavnom danas upokojenih.

********************

.............. Ne mogavši da više istrpi prezrive poglede pojedinaca iz centralnog zaseoka (centra sela Krivelj ), šunjanje i špijuniranje okorelih komunističkih doušnika, njegovo praćenje.... Đorđe rešava da se definitivno preseli iz centra sela Krivelja.

Diže ruke od njegovog uglednog domaćinstva (kuće štale i okućnice) u centralnom naselju i zasniva svoje novo domaćinstvo na novoj lokaciji - u blizini Kriveljskog kamena, u podnožju brda "Čoka nalta".

Kuću u centralnom kriveljskom naselju - prodaje, ali zadržava štalu i pomoćne objekte kao i deo placa.
Tek je, osamdesetih godina ovoga veka, Krsta Bogdanović, unuk Đođa, definitivno prodaje i taj deo imanja u centru sela Janku Raduloviću, čime je definitivno zaokruženo otuđenje nepokretnosti - Bogdanovića u centru sela Krivelj.

Verovatno je Đorđu, krajnja misao bila : 
- "Što dalje od seoske vreve i ondašnjih neljudi, selskih špijuna, komunjara i špijuna"!?

Odlazi znači u podnožje brda "Čoka nalta" i tu zasniva svoj novi dom.
Tu pokušava pronaći svoj mir.
 Počinje da kupuje nešto imanja pored nekadašnje manje pojate u koje se doselio...............

*********************
Vinograd

............Đorđe Bogdanović - solunac, pokušava da potisne u svojoj duši, sve ove učinjene i zatečene  mu nepravde. 
Prisećajući se večno i nezaboravno  svojih ratnih uspomena i golgota, uvek je tražio od njegove supruge Kaline, da svaki njegov obrok pojede tom njegovom srebrnom kašikom, viljuškom i nožem  koji su im dodeljeni na Krfu i ostrvu Vido.
Pribor koji je doneo sa Krfa nikada do njegove smrti nije menjao za neki drugi.
Vodu bi uvek pio iz njegove vojne čuturice takođe donesene sa fronta.
Kao kuriozitet, u porodičnom podrumu je čuvao jednu topovsku mesinganu čauru, donesenu u njegovom rancu sa bitke na Ceru.
Stotine kilometara je ovaj prekaljeni kasnije solunac , nosio ovu topovsku čauru sa Cera i ostavio u svome domu nakon samo kratke posete rodnom selu i porodici, a pre Kumanovske bitke kasnije.

Svoja sećanja i prisećanja, šta je sve u sedam i više godina preživljavao od Cera do Krfa i nazad, sada pokušava, da u samoći i samoizolaciji, izleči, potisne u samoga usebe -   na samom vrhu brda "Čoka Nalta".

neka autentična prisećanja, posebno o prelasku preko Albanije, će biti u sadržaju navedene knjige

Tu je, po uzoru i onome što je video po kamenjarima Grčke i Albanije, svojim rukama  krenuo da krči kamenjar na samome vrhu ovog brda.
Bežeći, na neki načini od njegovih samih ukućana, u potrazi za njegovim mirom i svemu što ga je snašlo na kraju i sa komunjarama, nekoliko godina krči goli kamen.

Često svoje okrvavljene nokte, od vađenja tog kamenja, nije ni primećivao. Njegova supruga Kalina, koja je za života imala susret čak i sa ondašnjim ozloglašenim Homoljskim hajdukom Babejićem, mu je vidala rane na njegovim rukama i prstima. 
Kantarionovo ulje i beli zavoji.

Ostavljao to malo plodne zemlje, a gromadima kamenja, koje je golim rukama i alatima krčio, odlagao kao ogradu oko sačinjenog platoa za vinograd.

Njegovas upruga, Kalina Bogdanović, je ostala upamćena po dve stvari.

- Nepogrešivo je znala da "gleda u kukuruzna  zrna" isključivo za neke izgubljene stvari.  Ovu svoju veštinu ili nadarenost, sa 44 zrna kukuruza je na nju prenela njena majka.
Uz pomoć tih - 44 zrna kukuruza je nepogrešivo znala da kaže bilo kojem mučeniku samo jednu stvar - Gde se nalazi i gde da potraži neku njegovu izgubljenu stvar !
Bilo da se radilo o stvarima, izgubljenoj stoci ili tome sličnome. U druge svrhe nije koristila moć zrnevlja kukuruza.
Eto autentičnih primera njenih moći - gledanja u 44 zrna kukuruza.

**********************
- Druga stvar, koju je poznavala baka Kalina, je savršeno - izleženje opekotina.
Baka Kalina je da pripremi veoma jednostavan melem za opekotine, nakon čega je korišćenjem ovog melema, neposredno nakon  same izgoretine ili nagoretine kože, nakon njenog melema, na koži i tkivu nije ostajalo apsolutno nikakvih više vidljivih tragova.
Tako ćemo ovde sada spomenuti po jedan primer baka Kalininog znanja, na ovim primerima.

Recept ovog melema baka Kaline ,će biti sastavni deo ove knjige!

U knjizi ćemo ispisati i ispričati, šta su ondašnje žene i supruge, ušivale u vojnu odeću svojim sinovima i suruzima, kada bi krenuli u rat i bitke, a što bi ih po verovanju sačuvalo od kuršuma i sačuvalo njihove živote.
To je isto i baka Kalina Bogdanović ušila u šinjel njenog supruga Đorđa. 

*******************************

Đorđe je znači krčio kamenjar na vrhu brda "Čoka Nalta"  i sebi napravio prvi vinograd !

Među prvima je, tu u Krivelju, zasadio "kalemljenu lozu".
Prokupac, Plovdinu, i po neku stonu sortu, poput "Kozije sise" - (crvenu i crnu ovu sortu) , je Đorđe Bogdanović  imao u svom vinogradu od kojih dvadesetak ari.
Između čokota vinove loze  - lubenice i dinje.
Muka je bila ovaj vinograd ......................

********************

Danas je ovaj vinograd totalno uništen.
Deda Đorđev vinograd je nestao pod  planirom i zemljom, kamenjem novoizgrađenih basena i rezervoara za vodu kojime se i danas snabdeva skoro celo selo Krivelj sa samog vrha ovoga brda.
Uvek pošten i čestit čovek, koji je voleo sve svoje meštane, Krsta Bogdanović, unuk Đorđa "solunca", je bez ikakve nadoknade dozvolio izgradnju ovih rezervoara za vodu koji snabdevaju meštane njegovog sela Krivelja i delom meštana MZ "Brezonik".
Izgradnjom ovih rezervoara, a kasnije i podizanjem dva stuba mobilnih operatera, sva muka i višegodišnji trud -   Đorđetov   vinograd jednostavno nestaje.
Bogdanovići i dana današnjega, uredno plaćaju porez i za nepostojeći vinograd, i za zemljište na kojim su sagrađena dva rezervoara za vodu. Nikada nisu tražili iziuzeće ovog dela njihove imovine iz plaćanja poreze.

 **********************

Kriveljska žitnica - "Kmpu lung" ( Dugo polje)

U ataru sela Krivelj je bilo malo ravničarskih delova.
Najbolje poljoprivredno zemljište ,u ataru sela, ga je jedino bilo u koltlini Kriveljske reke, i na ogromnom potesu zvanom "Kmpu Lung" - "Šeret".

Ostali atar sela Krivelj je, zbog, uglavnom brdovitosti celog atara, bio predviđen za šume, livade, pašnjake, voćnjake .... 
Manje ili veće oranice, uglavnom pored raštrkanih domaćinstava širom teritorije i atara sela Krivelja.

Malo ko, od današnje mladeži  zna  sve ove činjenice o potesu zvanog ( i danas) - "Kmpu Lung".

Pa eto, da ostane upamćeno i ovo, kao i mnoge stvari koje će se naći u ovoj knjizi, za naša pokolenja.

Deo atara sela Krivelj, nazvan ovim imenom - "Kmpu lung", je bio okružen sa jugozapadne strane brdom "Kormaroš", sa severoistočne strane je ovu celinu okruživalo brdo "Kriveljski kamen", a sa zapadne strane "Velike i Male Tilve".

Plodno polje, plato, od današnjeg "Brezonika" pa sve do zaseoka "Šeret" i "Cerovo", je zbog svoje konfiguracije terena, i kvaliteta zemljišta, predstavljalo, za žitelje Krivelja, drugo najplodnije zemljište u ataru sela Krivelj.
I ako mali prostor, aluvijalno - peskovito zemljište, ovaj plato je bila jedna od najplodnijih žitnica toga vremena, ne samo u Krivelju.
Kada ti priroda daje nešto, ona ti daje valjda - punoga srca!?

U vreme kraljevine Srbije, žito koje bi meštani sela zasejavali na ovom području, jer je rodilo i prerodilo za ondašnje uslove, ubirali sa svojih ovih  njiva, je u predaji viška žita ili "otkupu", posebno odvajano od svih žita iz susednih sela pa i samog  ostatka sela Krivelj.

Zbog izuzetno krupnog, zdravog, bujnog žitnog zrna, kvalitetnijeg čak i sa Negotinskih i Braničevskih žitnih polja, posebno je ovo žito skladišteno u otkupnim stanicama, a  potom direktno ovo žito distribuirano na kraljevski dvor.
 U Beograd. 
Pšenica sa njiva  - "Kmpu Lung", se nije mešala sa ostalim žitom.

Posebno samleveno odlazilo je brašno -  pravo u kuhinju Beloga dvora.
 Za kraljevom trpezom!

Znači:
- Čak i sam ondašnji kralj i kraljevska porodica je jela - "kriveljsko žito" ili " kriveljski hleb"!

Privatna lica su se utrkivala, ko će od njih da uspe da dođe do žita sa žitnih polja kriveljskog mesta  - "Kmpu Lung".
Da li je nekom kriveljanu ostalo možda nešto žita sa ovih oranica -  preteklo!?
Nije se tada pitalo za cenu ove pšenice sa kriveljske žitnice - "Kmpu lung".

I beše tako sve do otvaranja borskog rudnika - "Kmpu Lung" - "kraljevska žitnica" !

Borski dim

Od trenutka od kada je iznikao prvi topionički dimnjak, i francuzi pokrenuli svoju prvu topionicu, žitnica - "Knpu al Lung", doživljava svoju kataklizmu.
Jedna od najplodnijih delova sela Krivelj, zbog blizine topionice postaje pustinja !
Borski, topioničarski, rudnički dim je bio nemilosrdan.


Prva ekološka buna u Evropi



Da tu pošast nije zahvatio samo ovu malu plodnu - kriveljsku celinu, najbolje Vam govori u prilog tome, ona čuvena "Ekološka buna" od strane meštana sela današnjeg Bora i delom zaječarskih sela (primer Vražogrnac, Lubnica , ....).
Ova buna, koju su nepravedno nazvali i "Vlaškom bunom", ne bi li i nazivom sakrili povod za ovom masovnom bunom naroda, je na kraju završila u krvi.
Među mnoštvo , smrtno staradalih meštana od žandarkih bajoneta i metaka, je bilo i naših kriveljana.

Nikada se, bar selo Krivelj, ničime nije u spomen na ove hrabre meštane bar udostojilo da poginulima značajnije pomene.
Da u selu Krivelju, podignu neko spomen obeležje kao prisećanja na njih. Na borce za njihovu plodnu zemlju, njihove žitnice, .....
Na poginule.
Na prvu ekološku bunu u Evropi.
Pa na kraju i tu - "Vlašku bunu" kako su je neki nazvali.
Da se oda bar neko poštovanje, sećanje na one koji su svojim životima branili svoju njivu, baštu, oranicu, voćnjak,.... svih kriveljana i svih drugih oštećenih otrovnim dimom.
Komunistička ideologija ni to nije dozvoljavala kriveljanima, baš kao što je to bilo nezamisivo uraditi u vreme kralja. Kralja koji je i poslao u Bor, svoje žandarme da uguše ovu bunu.

Zbog toga je i ova buna ostala na rubu bilo kojih istorijskih pamćenja ne samo žitelja sela Krivelj.

Žeđ, još tada stranaca, za srpskim mineralima, je u Boru - krvljom plaćana!

Krvlju starosedeoca današnjeg Bora, Zaječara pa i Kriveljana pored ostalih.
Koga je to do danas interesovalo ?


Moj bagreme beli

Kako je "borski dim" spržio" svu zemlju, u potesu sela Krivelja - "Kmpu Lung", a kako ne bi ovo bio najočigledniji primer ostalim selima i šire -  kako izgleda degradirano zemljište pod uticajem  borskog topioničkog dima - gradski, rudnički  mangupi, partijski ideolozi, su se dosetili da ovu plodnu ravnicu, najbolju žitnicu pšenice u selu Krivelj i šire do tada - pošume.

Tako je, u jednoj skoro deceniji, na ovoj plodnoj kriveljskoj zemlji, zasađeno na stotine i stotine hektara - bagremovinom.

Bagremovina je najbolje odolevala sumpornom dimu, zaključili su ondašnji stručnjaci.
Da se na ovakav način pokrije sva sramota i sve ono što je rudarstvo donelo starosedeocima.
 - Posej korov na njihove nekada najplodnije  njive!
Pokrij sramotu uticaja rudnika na životni prostor!
Više o ovoj buni možete pročitati i ovde:
https://www.krivelj.org/index.php/blog/krivelj-kroz-istorijska-nasledja/150-prva-ekoloka-buna-u-evropi-i-svetu-1935-godine

Danas egzistiraju i bagremove šume na "Kmpu lung" i "Kormarošu" na ogromnim prostranstvima. 
Ovoj bagremovini se danas raduju jedino samo - pčelari!

 Jedino pčelari masovno,  sele svoje košnice, sa raznih strana, nadomak "Kormaroša", i na potesu "Kmpu Lung", ne bi li ubrali najizdašnjiji - bagremov med.

Bagrenjar je zamenio žitna polja i žito koje je nekada distribuirano na sam kraljevski dvor !

 ************************

Kriveljski golootokaši

Komunistička ideologija je doživljavala raznorazne transformacije tokom vremena. .........................

****************************

Ovde smo Vam predstavili tek jedno zrnce i primerne tematike koje ćete moći, u dogledno vreme, da pročitate u knjizi o borskome selu Krivelj.
Šta će se sve pronaći od celokupnog sadržaja u ovoj knjizi, zavisiće pre svega od mnogih faktora.
Inicijativa za ovakvim delom je potekla od nas kriveljana iz dijaspore i rasejanja po celoj Srbiji.
Nadamo se i verujemo da ćemo takođe dobiti nesebičnu pomoć i od  naših ostalih meštana sela Krivelj, ma gde oni danas bili sa svojim porodicama. Još uvek u Krivelju ili razasuti po celome svetu, sasvim sve jedno.

Kontakt podatke, podatke o tome kako ćete nas moći kontaktirati oko materijala za ovu knjigu, ćemo objaviti nakon kolegijuma nas inicijatora celokupnog ovog projekta, i obelodanti  u nekom od narednih svakako članka na ovu temu i na ovome internet sajtu, društvenim mrežama i slično.
Hvala unapred,

Foto:
- naslovna fotografija Zorana Bosijokovića, preuzeta sa Fejsbuk grupe "Stare fotografije Krivelja i kriveljana",
- arhiva sajta,


Pripremili i uredili,
urednici  -  www.krivelj.org

Tweet